Tu, reče Bahi je roman ispričan u jednoj rečenici. Neopterećen velikim slovima, tačkama i gramatičkim predasima, svojom formom svedoči o prirodi sećanja i onog kolektivnog, lažno neintimnog sećanja koje nazivamo istorija.

Smešteni u jedan kamion, Bahi i narator ovih nezaustavljivih misli – unuk izvesnog Malisija, Bahijevog poslodavca i prijatelja iz prošlosti, voze se alžirskim drumom. Putem koji vodi kroz prošlost i sadašnjost, pre i nakon proglašenja nezavisnosti, spajajući utiske i krvave slike koje su zemlju potresale u šezdesetim, a onda ponovo dvehiljaditih, oni ispisuju povest jedne zemlje, ali i jednog prijateljstva. Ove dve niti prepliću se ne samo u vremenu i prostoru, već i u zajedničkim sadržaocima: suprotnostima na kojima počivaju, smenama smeha i razmirica, varljivosti sećanja prošlih vremena.

Čitanje romana Silvena Pridoma je poput ronjenja na dah. Rastrzani između panike od sekundi koje nam izmiču i nestaju i ušukanosti vodom u koju smo se sakrili, prizor pred nama postaje najkraći i najduži na svetu.