Knjige Jovice Aćina nikada nisu bile jednostavne. Ali, kada bi im se pronašao ključ čitanja, one bi postajale bistra reka čija vas matica nezaustavljivo vodi ka cilju – ušću.

Originalnost ove knjige u tome je što vas ona vodi prvo kroz kanale i vrtove kao kroz lavirinte, a onda prerasta u turistički vodič sa mapom za lutanje umesto orijentisanje. („Umeti zalutati jeste deo umetnosti bekstva” – J. Aćin). Ova autorova reka ponekad teče ka svom izvoru, ali ne i uzvodno. Isto kao i piščev junak sa svojim životom.

I kao što se u Lisabonu okean uliva u reku (jednako kao i obrnuto), tako i u piščevim Napomenama čitamo da istovremeno junak knjige beži od nečega ali da i grad ume da beži i to tako da junak knjige ne može „nikako da ga nacilja i dospe do mete”.

Knjiga prekrasnog lutalaštva, zagonetnosti i izuzetne spoznajne snage. Sa Okeanom u glavnoj ulozi.

Ovo je zbirka kratkih i dužih priča, ali od kojih, poslednje, uključujući se jedna u drugu, ne mareći za mere i granice, sugerišu roman. Celo delo zapravo promeće se u ušće nekog okeana.