Januar 1947. Evropa je u ruševinama. Čak ni časovnici ne pokazuju više tačno vreme, zbog problema sa strujom. Elisabet Osbrink uzima taj vremenski haos kao polaznu tačku s koje, hronološkim redom, prati dešavanja koja će 1947. učiniti manje anonimnom, značajnijom za budućnost sveta. U centru je nekoliko velikih tema: nastanak neonacizma i džihadizma, sudbina jevrejskih izbeglica, palestinsko pitanje, podela Indije. Istorijski događaji protkani su drugim, ličnijim pričama – u kratkim beleškama, pratimo živote Simon de Bovoar, Diora, Džordža Orvela, Bili Holidej, Prima Levija, Tomasa Mana... 

Mesec po mesec autorka ispisuje hroniku 1947. godine, koja je nosila u sebi otvorene rane Drugog svetskog rata i koncentriše se na ljudske patnje, posebno na sudbinu Jevreja, gde se njena lična priča ukršta sa svetskom istorijom. Zahvaljujući prevashodno delovima koje autorka ispisuje na ličniji i emotivniji način, ovaj istorijski esej čita se kao roman. 

Na svakoj stranici nalazimo podsticaj da saznamo još više, vezujemo se za likove i događaje, saosećamo sa protagonistima i sve vreme imamo utisak da se nalazimo usred "žive materije", duboko ljudske, čak i kad se radi o politici na najvišem nivou. Lako nas prožimaju ideje i atmosfera epohe. Godina 1947. postaje jedno opipljivo juče.