Pozorišni i filmski reditelj Gorčin Stojanović sačinio je izbor svojih tekstova. Prvi je iz 1997. godine, a poslednji je nastao u proleće 2000. godine. Tekstovi iz trećeg dela ove knjige do sada nisu objavljivani. Jezikom koji objedinjuje različitosti porekla i podneblja, autor piše o razjedinjavanju, raspadu duhovnog i materijalnog. Prvi tekst počinje muzikom, drugim albumom grupe Haustor, a poslednji završava duhom Beograda koji je „osiromašen kao osiromašeni uranijum kojim je poškropljeno tlo nad kojim se taj duh diže“.

A među zabeleškama o muzici, fudbalu, filmu, pozorištu, bioskopu, otporu, postmoderni, bombardovanju, piše i:

„...Ljubav prema katastrofi je ovde hereditarna stvar, to se posisa s majčinim mlekom. Smrti se možda i plašimo, onako ljudski, sve dok je mala i pojedinačna, ali ako stigne do spektakla, onda strah postaje ljubav, želja, volja.“

„...Dakle, mi, kažem nama, a mislim o sebi, krivnja je moja što nisam otišao, odavde je valjalo otići još onda pre mnogo godina, trebalo je zaboraviti, ništa ne pomaže trinaest godina govora o zlu, javnog, privatnog, direktnog, indirektnog, valjalo je otići, a kad već nisam, onda valja primiti svoju pokoru zbog ostanka ovde, zbog pristanka na život pored zla, i pored neverovanja u mi.“

„Smisao ispisivanja datuma polako se gubi. Jednom, datumi će biti sklonjeni, izvađeni kao klin iz čorbe, a na njihovim mestima ostaće beline. U tim belinama nalaziće se stvarni sadržaj ovog teksta.“