U Americi su Parove Džona Apdajka nazvali vremenskom kapsulom (zbog mnoštva istorijskih događaja smeštenih u pozadinu priče). Miljkovićev roman mogao bi se slično odrediti, jer su i u njemu lične sudbine neodvojive od epohe u kojoj se priča odvija.
Duboka nostalgija stiže do dna, ali tamo i dalje kopa: kroz slike uspona i pada istočnoevropskog komunizma, ovaj besprekorno napisan roman traži i odslikava skrivenu seksualnu revoluciju koja se odigrala na krilima ideološke euforije. 
Uspon i pad, ti obavezni pojmovi iz seksualnog rečnika, imaju svoje važno značenje i u politici. To pisac ove knjige vidi i zna i vešto koristi. 
I sam prisutan na slikama epohe, odmah uz glavne junake, on svoje stanje naziva zatočeništvom u fotografiji. Odatle nam se javlja i zanimljivo priča kako je stvarno bilo.
Ovaj roman-esej počinje i završava se dilemom o kojoj naučnici i dalje raspravljaju – jedni tvrde da život, kao takav, ima budućnost,  a drugi opet kažu da, ako je ima, a verovatno je ima, onda i smrt ima budućnost, svetlu i doživotnu.
Pisac ove zabavne i neodoljive knjige priključuje se pomenutoj naučnoj diskusiji  pitanjem: – Ima li naših tragova u budućnosti, tamo gde još nismo stigli? Šta ako je naša slika tj. slika o nama dospela pre nas u ta daleka prostranstva, pobegla odavde brzinom svetlosti i tamo se smestila i spojila sa nekim drugim slikama? Šta onda?
Ovaj pripovedački esej je aplikacija koja omogućava čitaocu da, pošto je instalira u sopstvenoj glavi i prateći detaljno opisana uputstva, iskoristi sopstvene fotografije kao svedočanstvo o istoriji i svetu oko sebe.

Miloš Radović, reditelj