Reći da je Faksimil roman bilo bi previše smelo kao i reći da to nije. Napisan u formi standardizovanog testa, Faksimil poziva čitaoca da odgovori na virtuozne jezičke vežbe, kratke priče posle kojih su postavljena provokativno zamišljena pitanja višestrukog izbora odgovora, nekad nerešiva, često apsurdna i uglavnom iz sfere morala: potreba da lažemo da bismo se dokazali pred drugima, želja za uspostavljanjem veza u ljubavi i porodici uprkos nepoverenju, komplikovanost hodanja po minskom polju tajni i, tužno i nepodnošljivo, ubeđenje da nismo učeni da mislimo već da smo trenirani da slušamo i ponavljamo.

Sambra sjedinjuje fikciju i sećanje čarobno se poigravajući s formom. Knjiga je duhovita, melanholična, puna iznenađenja. Čas neozbiljna, čas veoma snažna i oštra. Njena složenost, sastavljena od kratke priče u manje-više klasičnom smislu, mikropriče (ili nečeg sličnog), testova, poeme, pa čak recimo mikroeseja, pokazuje nam da ponešto, trenutno, samo književnost može da realizuje.

Faksimil nam nudi novo čitalačko iskustvo: čitalac direktno učestvuje u konstrukciji teksta.