Priče obuhvaćene ovom zbirkom nastale su osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Ju Hua i ostali postmaoistički avangardisti u svom stvaralaštvu odlaze korak dalje od svojih prethodnika iz prvog talasa kineskog modernizma, jer se ne bune samo protiv maoističke ideologije, već kritikuju i mnoštvo ideala bliskih ranim modernistima.

Ju Hua istražuje intimni svet svojih junaka i preispituje iluzorne granice kojima su omeđeni njihovi emotivni prostori. Retki su savremeni kineski, a i svetski pisci koji tako dosledno i hrabro ukazuju na probleme s kojima se suočavaju ugroženi i marginalizovani slojevi društva.

Poput junaka priče "Ja nemam svoje ime" koji se zbog neljudskog ponašanja okoline odriče sopstvenog imena i pristaje da se odaziva na svako ime koje mu nadenu, Ju Hua u svom stvaralaštvu preuzima imena svih onih potlačenih Kineza koji nemaju mogućnost da progovore o teškom položaju koji im je namenio protivurečni društveni sistem. Jednostavnije rečeno, Ju Hua velikodušno pozajmljuje vlastito ime svima onima koji često nemaju pravo ni na sopstveno ime, podsećajući nas pritom da su, u stvari, istinski bezimeni svi oni koji do sopstvene sreće dolaze gazeći po dostojanstvu drugih, jer ne zaslužuju da se nazovu čovekom. 

Dr Zoran Skrobanović

Iz Pogovora