storija ljudi koji pomreše od straha šesti je roman makedonskog romanopisca Ermisa Lafazanovskog, koji je čitalačkoj publici poznat po svom posebnom stilu i načinu pripovedanja.

Radnja romana događa se sedamdesetih godina u Skoplju i povezana je sa svakidašnjim životom nekoliko stranaca koji su privremeno smešteni u jednu dotrajalu baraku na periferiji grada. To su uglavnom emigranti i političke izbeglice, koji čekaju da bude rešen njihov status i nastave svoj put.

Antropologija straha, te manipulativne strategije koje strah koriste kao svakodnevno oružje za zatupljivanje osećanja za objektivnost ključne su teme koje preovladavaju u romanu. Likovi su tokom cele radnje suptilno izloženi najraznovrsnijim zastrašivanjima čiji je cilj da od pojedinaca naprave poslušni kolektiv.

Svojim nesvakidašnjim romanom Lafazanovski potvrđuje vidoko, neprikosnoveno mesto u savremenoj makedonskoj prozi, nudeći roman koji katapultira njegove lucidne pripovedačke postupke u upečatljivo i kompletno delo.