Vidljivo je da se Pamukove knjige, bilo da im je radnja smeštena u daleku ili blisku prošlost ili pak u sadašnjost, bave nekolikim temama koje su za njega skoro opsesivne. Jedna od njih je unutrašnja borba krhkog kulturološkog identiteta Turske između Zapada i Istoka, i to kako na kolektivnom tako i na individualnom planu.

Crna knjiga je nastala 1990. godine kao četvrti Pamukov roman i od tada pa do danas biva jedna od njegovih najkompleksnijih, ali i najtiražnijih knjiga i u Turskoj i u svetu. Ako su raskošni roman Zovem se Crveno poredili sa Ekovim Imenom ruže, Crna knjiga bi mogla naći svoj ekvivalent u Fukoovom klatnu. Ali ona je šira i od toga: satkana je od istočnjačke tradicije i Pamukovog talenta za pričanje priče i od zapadnjačkih modernističkih izleta u fantaziju - ona je i Hiljadu i jedna noć i kriminalistički roman u jednom.

Nezaobilazna tema (zamene) identiteta kroz bravuroznu psihološku i književnu stilizaciju u ovoj knjizi još jednom pokazuje da je Orhan Pamuk jedan od najboljih savremenih pisaca sveta. Evo primera u dve rečenice koje oslikavaju suštinu Crne knjige: „Pogledao sam u ogledalo i pročitao svoje lice." i „Sanjao sam da sam na kraju ličnost koja sam godinama želeo da budem."

Zbog ovakvih knjiga možda pisanje i postoji.

Vladislav Bajac