Ne mogu i neću, naslov najnovije zbirke pripovedaka Lidije Dejvis, mogao bi, recimo, da posluži kao uvod u rečenicu, „Ne mogu i neću da pišem kao drugi“, ili „Ne mogu i neću da pravim kompromise s umetničkim izrazom“.

I zaista, kratke proze u ovoj zbirci jesu i nalik nekim drugim pričama, i potpuno različite od svih drugih, što je američkog pisca Dejva Egersa navelo da izjavi kako su proze ove autorke žanr za sebe. Stil, poetska obojenost rečenice, svedenost i skrupuloznost sa svakim od njenih elemenata, kod čitalaca stvaraju utisak da svet koji je njima oslikan posmatraju kroz besprekorno čisto prozorsko okno povremeno zasenčeno i njihovim vlastitim odrazom. Književno odnegovana na delima Kafke, Beketa, Dos Pasosa, Džojsa i drugih pisaca koji su imali visoku svest o jeziku i formi, Lidija Dejvis svoje priče, čija dužina varira od jedne rečenice do tridesetak strana, konstruiše kao zaokružene celine, ali koje svojim značenjem podstiču čitaoca da se i sam bavi kreativnim domišljanjem okruženja njihovog nastanka. Inspirisana svojom svakodnevicom, radom na prevodima, komunikacijom s prijateljima, studentima i neznancima, onim što nam se svima dešava na javi, ali i onim što sanjamo, autorka sastavlja sliku našeg postojanja između dva veka, iz koje izbijaju tuga i strepnja lečene apsurdom i humorom.

Forma kratke priče, u slučaju Lidije Dejvis, upotrebljena je besprekorno i u potpunosti.