Svako bi voleo da bude vlasnik kraja sveta. Samo veliki pisac sme da započne roman takvom rečenicom, koja čitaoca najpre zaprepasti mračnom i pretećom lepotom, a potom podigne njegova očekivanja do visina u kojima nije moguć ni najmanji kompromis sa osrednjošću. Don DeLilo je te visine odavno osvojio: prefinjeni stilista čiji tekst postojano osvaja i pleni hipnotičkom snagom, vizionar čijim se delima vraćamo pored ostalog i zbog toga da bismo u njima pronalazili u međuvremenu ostvarena proročanstva, umetnik posvećen neprekidnom preispitivanju granica neizrecivog, u svom novom romanu pod naslovom Nula K još jednom ubedljivo potvrđuje ugled jednog od vodećih pisaca današnjice.

Na početku romana, milijarder Ros Lokhart razmišlja da li da iskoristi priliku i umre zajedno sa ženom koju voli: to što je ta smrt samo privremena – jer, zamrznuti u kapsulama trebalo bi da sačekaju mogućnost da ponovo ožive – nimalo ne olakšava njegovu sudbinsku dilemu. I to je tek prva u nizu preteških egzistencijalnih nedoumica s kojima nas u daljem toku priče suočava pisac: postoji li život posle smrti, postoji li život pre smrti, da li je mogućnost izbora uvek i samo privid, da li ratovi, terorizam, i ostali jahači apokalipse savremenog sveta, zaista postaju ništavni u poređenju s uzvišenim trenucima lepote malih, običnih ljudskih života? Na ta i druga suštinska pitanja, DeLilo odgovore traži u drevnoj alhemiji ljudskog govora; mistično opčinjen tajnama koje u sebi kriju i naizgled jednostavne reči, on zna da je u njima jedina večnost koju može deliti s čitaocem. Ta večnost isijava iz svake rečenice njegovog novog romana.