Posle romana Oštar start Mića Vujičić je izbegao zamku tzv. Druge knjige. Pričama i poštapalicama ušao je u potpuno drugu formu sličnog sadržaja, naizgled indiferentan prema sopstvenom autorstvu. Jer, mir i tihost Ronjenja na dah kao da ga oslobađaju svakog pritiska (osim onog pod vodom).

Priče u Ronjenju na dah mirne su i staložene, rečenice u njima ravno se nižu i kao da stižu iz najudaljenijeg ugla sobe ogromne kubature. Ova tiha proza čitaocu se prikrada zaustavljenog daha, puzeći prolazi kraj njega kao lahor i ostavlja ga zatečenog... Nešto se dogodilo i ostavilo ga da razmišlja o „maskiranju“ proze koja se, da bi zavarala, obraća i samoj sebi, svojim junacima i svome tvorcu – autoru. Varka ove proze, i njen najveći kvalitet, jesu njene razglednice o malom i lokalnom.

Poštapalice na kraju ove zbirke pričama služe kao podupirači i podrška. Možda i da malo uznemire čisti tok prethodnih pripovesti. No, ma koliko planski stvarale književnu aritmiju (poput stotina zapeta u Romanu o Londonu Miloša Crnjanskog), one su sa svim stranicama ove knjige uvezane u jednu veliku priču. Ili u mali roman, koji odiše starošću i mladošću.

Svakako, ovo je knjiga o disanju. Dakle, o životu. Na dah.

Vladislav Bajac